Meni
Kategorije

Tekst objavio dana okt 5, 2017 u Izdvojeno, Politika | 0 +

Katalonija nema ni međunarodno, ni evropsko pravo na separatizam!

Katalonija nema ni međunarodno, ni evropsko pravo na separatizam!

Katalonska regionalna vlada uskoro planira da proglasi nezavisnost. Pri tome, međutim, neće moći da se pozove ni na međunarodno, ni na evropsko pravo.

Isto kao što ni Kosovo nije postalo nezavisno pravno, već politički.

Pravo naroda na samoopredjeljenje je važan princip međunarodnog prava, ali je to takođe i zaštita teritorijalnog integriteta jedne zemlje. Na prvi princip poziva se katalonski pokret za nezavisnost, na drugi španska vlada. Međutim, međunarodnim pravom nije predviđeno pravo na secesiju, osim ako su u tome složne obe strane, što u Kataloniji očigledno nije slučaj.

Stvaranje nove države nije uvijek problem. Kada su se Česi i Slovaci razdvojili 1992. godine, to je obavljeno uz obostranu saglasnost. Kada su pedesetih i šezdesetih godina narodi Afrike proglasili nezavisnost, kolonijalne sile su djelimično pružale otpor, ali pravo naroda na samoopredeljenje je u Ujedinjenim nacijama bio vodeći princip.

Štefan Talmon, profesor međunarodnog prava iz Bona, smatra da Katalonci ne mogu na to da se pozovu:

„Pravo naroda na samoopredjeljenje pretpostavlja da postoji jedan narod koji na to pravo može da se pozove. Dio naroda u okviru nacionalne države, čak i da ima određeni identitet, u međunarodnopravnom smislu nije narod koji može da se pozove na pravo na samoopredeljenje“, objašnjava Talmon u razgovoru za DW.

To ne bi mogli ni Bavarci, ukoliko bi jednog dana odlučili da se odvoje od SR Njemačke. Jednako kao i kosovski Albanci, oni ne važe za narod u međunarodnopravnom smislu. Kosovo je nezavisnost od Srbije proglasilo 2008. godine, ali međunarodnopravni status još uvijek nije razjašnjen. Srbija na Kosovo i dalje gleda kao na dio svoje državne teritorije. Međunarodni sud pravde 2010. godine je doduše došao do zaključka da proglašenje nezavisnosti Kosova nije kršenje međunarodnog prava. Sud međutim nije definisao statusno pitanje i potvrdio je Rezoluciju 1244 koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne republike Jugoslavije, čiji je pravni naslednik Srbija.

U slučaju Kosova su, međutim, stvari dovođene pred svršen čin – u međuvremenu više od polovine od skoro 200 zemalja članica Ujedinjenih nacija priznalo je Kosovo kao nezavisnu državu. Španija to do danas nije učinila jer upravo vlada u Madridu strahuje da bi se na primjer najnovije balkanske secesije mogle pozvati Katalonija ili neke druge oblasti koje teže nezavisnosti.

 

 Nema pravnih uslova

Drugačiji slučaj je Škotska. Britanska vlada pod premijerom Dejvidom Kameronom pravno nije bila primorana da odobri referendum o škotskoj nezavisnosti. Ipak, odobrila ga ja 2014. godine kako bi se pitanje politički razjasnilo. Rezultat: 55 posto građana glasalo je za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. Prema anketama, i nakon odluke o Bregzitu – čemu se većina Škota protivila – to mišljenje se nije značajno promijenilo. Pitanje nezavisnosti Škotske čini se da je za sada zaključeno.

A Katalonija? O tome da su Katalonci i njihova kultura danas izloženi pritisku – za razliku od vremena generala Franka – ne može biti govora. Katalonija ima veliku autonomiju. Štefan Talmon ne vidi pravni osnov za katalonski pokret za nezavisnost: „Ni u španskom, ni u međunarodnom pravu nema pravnog osnova za nezavisnost Katalonije.“

Sabine Ridel iz berlinske Fondacije za nauku i politiku za agenciju DPA kaže: „Katalonski separatisti žele svoj region da proglase nezavisnim. Ustavno-pravno to ne mogu da učine, to je protivno međunarodnom pravu, s obzirom da imaju autonomiju.“ Ukoliko bi separatisti uspjeli da se otcijepe, posljedice bi bile nesagledive: „Ukoliko ugovore koje su sklopile države dovedemo u pitanje, onda imamo nove sukobe, a možda i ponovo rat u Evropi.“

 

 Postojeće države ne žele promjene

Ne samo međunarodno već i evropsko pravo štiti status kvo. U članu 4. ugovora o Evropskoj uniji stoji da države vode računa „o svom nacionalnom identitetu koji je izražen u osnovnim političkim i ustavnim strukturama, uključujući regionalnu i lokalnu samoupravu“, kao i o „teritorijalnom integritetu“. To znači da je otcepljenje nepoželjno.

Kada je riječ o međunarodnom pravu, Štefan Talmon dodaje: „Za međunarodno pravo su zadužene postojeće države. Zato je ono u oblasti državnog integriteta veoma otporno na promjene. Niko ne sječe granu na kojoj sjedi.“ Ukoliko bi države dozvolile otcepljenja „zbog subjektivnih osjećaja identiteta“ pojedinih grupa naroda ili oblasti, za kratko vrijeme, uvjeren je Talmon, u svetu više ne bi bilo oko 200, već 300 ili 400 država.

Katalonski ministar spoljnih poslova Raul Romeva međutim vjeruje da EU može „dalje da se razvija“, te da je ona „pragmatičan i dinamičan projekat koji se prilagođava realnosti.“ Ali tako u ovom trenutku nije.

Predsjednik Evropske komisije Žan-Klod Junker već je upozorio: „Dan nakon otcepljenja Katalonija ne bi mogla da bude članica Evropske unije.“

Dakle, morala bi ponovo da se kandiduje za članstvo, kako bi opet stekla pravo na evro i pristup evropskom tržištu. A u slučaju nove katalonske kandidature dovoljno bi bilo da se jedna od zemalja članica usprotivi i da pristup EU bude spriječen. To bi u svakom slučaju učinila španska centralna vlada, a vjerovatno i druge zemlje članice koje strahuju od sepaatizma. Dakle, separatisti ni pravno, ni politički nemaju dobre karte u rukama.

 

O autoru
Redakcija Liberalni forum je nevladino, nestranačko i neprofitno udruženje građana koje za cilj ima razvoj, širenje i primjenu ideja i programa zasnovanih na načelima liberalizma. Vjerujemo u društvo individualne slobode, vladavine prava, slobodne tržišne ekonomije, malih poreza i ograničene i efikasne državne administracije.

Napiši komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Share This